Publici se sinoć u Narodnom muzeju predstavio Rade Vergović, umetnik, čiji su slikarski opus, rad u oblasti dizajna i izdavaštva, kao i angažovanje u umetničkim udruženjima obeležili užičku likovnu scenu. Predstavio se nakon pola veka od njegove prve samostalne izložbe novim ciklusom slika pod nazivom „Ponovno stvaranje sveta“.
Otvarajući izložbu Katarina Dogandžić je istakla da je Vergović najznačajniji stvaralac ovog kraja, izvanredan kolorista.
- Pored ponuđenog kvaliteta publika očekuje da umetnik ponudi i nešto novo. Ova izložba je zaista nešto novo. Rade Vergović je ovom izložbom dao svoj doprinos velikom zadatku i težnji umetnosti, a to je da umetnost menja svet na bolje. Ja verujem da je u tom smislu ova izložba otišla daleko napred,- kazala je Dogandžić.
O Vergovićevoj izložbi u tekstovima u katalogu pisali su Svetislav Basara i Tamara Ognjević. Tekstove je publici pročitao Dušan Stanić, dugogodišnji spiker Radio Užica.
- Čim sam -telefonom, kako drugačije - čuo da se novi Vergov ciklus zove "Ponovno stvaranje sveta", bilo mi je jasno da je Rade Vergović nastavio putem kojim je davnih dana krenuo, a to je put, u nas tradicionalno nepopularnog, metafizičkog slikarstva koje u Srbiji paradoksalno - uprkos predominiaciji pejsaža, portreta i mrtvih priroda - cveta i da je lepo plodove, a naročito u užičkom kraju - ima tu nečeg - koji je osim Vergovića dao i Starčevića, Tucovića, Žilića, Matića, neka oproste oni koje sam propustio da pomenem, a sigurno ih ima, naročito mlađih, za koje nisam čuo, niti video šta rade, poplava slika je, rekoh već, slikarstvo bacila u zasenak,- napisao je povodom Vergovićeve izložbe slika Basara.
Književnik je podsetio na prve susrete sa slikama Rada Vergovića, izložbu u holu Narodnog pozorišta, naglašavajući da slikarsko umeće nije ništa drugo nego “kultivisanje čula vida”.
- Ako svet prema nama nije baš blagonaklon - a nije i sve je manje - u tom slučaju ne treba ponavljati grešku i „menjati“ ga – pokušavalo se to, pa je ispalo gore nego što je bilo – nego je, držim, pametnije drugačije ga osmotriti, a u tom će nam poslu Vergove slike biti od velike pomoći. Možda treba poslušati i starog obešenjaka, Alfreda Žarija, koji je napisao da „nećemo uspeti da srušimo sve ako ne srušimo i ruševine, a da jedini način da to uradimo jeste da ruševine upotrebimo za izgradnju novih građevina.“ Upravo je to ono što Vergo radi na platnima sa izložbe „Ponovno stvaranje sveta“. Ruši i gradi, gradi pa ruši, u nadi - koju delim sa njim - da će ruševine i ruševnost jednoga dana nestati sa lica ovog sveta,- napisao je u katalogu izložbe Svetislav Basara.
Istoričarka umetnosti i književnica Tamara Ognjević piše da Vergović spada u organizovane, pedantne umetnike, dosledne u zanatskom postupku.
- Umetnike koji drže do izvesne estetizacije teme birajući snažne, lako prepoznatljive motive koji ne podležu semiotičkoj translaciji lako, i funkcionišu simbološkom "ključu" koji se razmerno jednostavno koristi i u loklanom i u globalnom kulturnom miljeu. On voli "citate" iz dela renesansnih majstora i lako prepoznatljive simbole koji sugerišu lokalnu tradiciju, karakteristične pre svega za zapadnu Srbiju iz koje dolaze. Takođe, u vizuelno-semantičkom nizu rado koristi prepoznatljive motive koji po inerciji nameću razmerno tačno poimanje razmišljanja koja su ga navela da se opredeli za neku temu. Vergović je u tom smislu, u ciklusu slika nastajalo u periodu o d 1993-2015., okupiran autodestruktivnim performansom koji civilizacija koju živimo, i kojoj pripadamo, obavlja na dnevnom nivou, iznova nas iznenađujući kapacitetima kako neslućenog tako i realnog uništenja. Serija nenajavljenih smrti i razaranja, kulturno dekodiranje, poništavanje čovekovog fizičkog bića i brisanje njegovog istorijskog identiteta, talas nasilja koji prevazilazi imaginaciju Apokalipse i paklene muke prokletih, užas kojim nas na dnevnoj osnovi zasipaju mediji neprekidno podižući prag adrenalinske osetljivosti do faze kojoj brojevi nadrastaju moć poimanja gaseći empatiju. Do otupelosti.”
Vergović je rođen 1939. godine u Užicu. Školovao se na Akademiji za primenjene umetnosti, katedri za slikarstvo u Beogradu.
Izlaže od 1960. godine grupno i samostalno u zemlji i inostranstvu. Samostalno je izlagao 36 puta, a grupno na više od 150 izložbi.
Dobitnik je više nagrada i priznanja: Nagrada grada Užica “Slobodan Penezić Krcun”, Zlatna značka KPZ Srbije, Jugoslovenska nagrada za slikarstvo “Pivo Karamatijević”, Zlatna značka KPZ Srbije, a 2008. godine mu je uručena Nagrada za Životno delo ULUPUDS-a
Izložba se može videti do 17. maja.
N.T.
Foto: Mićo Čović
Foto galerija
