Na Internacionalnom festivalu reportaža i medija koji je završen u Apatinu novinar Iskre Zoran Šaponjić osvojio je drugo mesto u kategoriji novinske reportaže, za reportažu „Svjetlana majka hrabrost i njenih šestoro dece“, koja objavljena na stranici Iskre.

U konkurenciji je bilo više stotina reportaža iz Srbije i Evrope, a žirijem je presedavao pesnik Pero Zubac.

Svjetlana majka hrabrost i njenih šestoro dece

Muklu tišinu letnjeg podneva u najudaljenijem kraju Pešterske visoravni kida samo lavež ogromnog šarplaninca koga uznemiri iznenadni dolazak nepoznatih ljudi. Četvorica dečačića koji se na pripeci u tišini igraju u pristranku, ispred vrata brvnare, i jedni drugima nešto šapuću, tiho, tek da se međusobno čuju, kad ugledaju goste zaćute, pridignu se i uplašeno pobegnu u kuću… Za sobom zalupe vrata. Oko kuće, trošne brvnarice oblepljene blatom i pokrivene crvenim limom, koja nahereno stoji u strančici, pa se čini da će svaki čas da se surva na dno kraške jame na čijem obodu stoji, opet zavlada mukla tišina.

Okolo pukla pusta visoravan. Kraške vrtače velike da u njih i po čitav soliter može stati, između su zaravni pune žutih sasušenih travki, iznad kuće malo bukove šume koja zaklanja pogled ka istoku. U daljini, ka zapadu, vide se vrhovi crnogorskih planinčina…

Tek kad dečaci zamaknu u kuću, zaćuti i šarplaninac, vrata se ponovo otvore, pojavi se majka dečaka, Svetlana, u rukama nosi dva mala zamotuljka u pelenama iz kojih vire dva prćasta nosiaća, i između dovratka i njene suknje pojavi se i glava malog Marjana, najmlađeg od sinova. Iznad Marjanove glave, onda proviri i glavica njegovog starijeg brata Miloša, pa Markova…

I, odjednom, kućna vrata postanu ispunjena dečicom, bebe, bliznakinje Marija i Marijana, rođene tek pre koji mesec, zaplaču, zalaje šarplaninac vezan malo dalje, za ogradu, i sve se nekako za čas uskomeša, pretvori u kovitlac, oživi komad visoravni na ivici kraške jame, nestane one mukle tišine…

Kuća Jelića iz sela Crvsko, zaseok Jantorine, u kojoj živi njih devetoro, Darko i njegova supruga Svetlana, njihovih šestoro dece, sve jedno drugom do uveta, Darkov otac Tomo, na samoj je srpsko-crnogorskoj granici. Okolo, kilometrima i kilometrima je samo pustara, krš, pusti pašnjaci, kraške jame, ogromne dubodoline. Skoro 50 kilometara daleko od Sjenice, zimi obično nedeljama i nedeljama zavejani, bez veze sa spoljnim svetom, do najbližih komšija imaju kilometre hoda.

Sekund dva kasnije, već se sve ponovo smiri, mali Marijan pobegne nekud uz pristrank iznadd kuće, Marko i Miloš, njihov najstariji brat Mićo kome je tek 13 godina nestanu iz kuće, pojavi se iza ambara i đed Tomo, sa sekiricom u rukama… Iza njega dvorište za čas ispuni omanje stado koza, jarića, Tomo pruža ruku, razvlači lice u širok osmeh…

– Bog vam dobro dao dobri ljudi, vazda dobrom dolazili – kaže nam.

– De Darko, poteci, ponesi po rakiju da počastimo ljude, nismo imali goste ima… – tu već đed Tomo zastane, i pokušava da se priseti, koliko je prošlo od kako je poslednji put imao goste u svojoj kućici u Jantorinama.

Na tri panja, pred kućom, sedimo nas trojica. Tomo, Darko i ja… Dečaci malo – malo pa izvire iza ćoška kuće, onda pobegnu, rasteraju jariće, Darko pokušava sa sakrije iscepani rukav košulje prošarane mrljama od znoja…

– Svaka čast mojoj snahi Svetlani, rodila mi četiri unuka ko četiri jabuke, i dve unučice… Ja sve jedan dan ponosan, pevao bih po vazdan, drugi dan, uhvati me muka, stisne me nešto u prsima pa bih kukao iz glasa nad sobom i svojom sudbinom i nad ovom đecom – hukne deda Tomo, i na oči mu izbiju suze…

– Neka đede, pusti ljude, dosta je njima i njihove muke – kaže mu Darko.

– Gledam unuke, i mislim, šta će sa njima biti… Jeste, ja sam ovde opstao na ovom jadu i na ovoj vetrometini, a kako će oni? Sve mi se čini da su mekši od mene, kako će izdržati snegove i oluje – teče priča dede Toma.

Jelići imaju zemlju, imaju i stoku, petnaestak krava, imaju koze, ovce, nisu gladni, troše onoliko koliko zarade kad prodaju jagnjad, jarad, telad, a to i nije mnogo…

– Moji unuci ne znaju za igračke, ne znaju za sladolede i banane, ne znaju za telefone su možda videli u školi kod druge dece – priča deda Tomo.

– Za struju reci ljudima đede, za struju – opomene ga sin Darko.

– To nam je živa rana… Struja… E, da mi bi da dočem da mi u kući plane sijalica pa da umrem… Odrastoše mi đeca u mraku, ne znaju šta je televizor, šta je crtani film, šta je utakmica. Mićo, najstariji, pričao mi da je u školi vidio kompjuter, pokazala mu učiteljica, kupio bi mu ja tu spravu, evo, jagnje bi prodao, ali, kako, kad nemamo struju – kaže Tomo, a onda se skupi na onom panju, zaćuti, othukne, i ne progovori više ni jednu.

– Ej živote, je… li te… – doda samo.

Iz kuće izađe i Svetlana pošto je uspavala bliznakinje.

– Neka đede, pušti ljude, naša muka je naša – kaže.

Posle priča, jetko, teško, svaku joj reč kleštima treba iščupati. Zaplače…

– Težak je moj život, pretežak… – veli.

Ne kaje se što je rodila šestoro. To je njen izbor i njena odluka. Ponosna na svih šestoro. Za njih živi, njima se svakog jutra raduje…

– Brinem, brinem za njih, šta će sa njima biti kad porastu, kad postanu ljudi… Ovde ih ja štitim, ne dam nikome, šta će biti kad ih svet dočepa, a oni mali, odrasli ovde, znaju za muku ali ne znaju za zlo, za loše ljude – priča Svetlana.

– Najviše bi volela da ostanu ovde, imamo zemlju stoku, da ne idu u svet da se muče… Znam ja da je kriza svuda, a njima je ovde najbolje… – dodaje.

 Svakog dana, na ruke opere po tonu veša, pelene devojčica, pantolonice, majice koje zaprljaju dečaci dok se igraju. Ujutru ispeče po tri hleba, obriše kuću, očisti, spremi doručak, pa ručak, pa večeru, pa pomuze krave, pa uzvari mleko, pa opere sudove, pa sledećeg dana opet tako, a dani na Pešteru česti…

– Kupio mi svekar mašinu za veš, ali, šta će mi, kad nemamo struju… Odemo do prodavnice, dva sata hoda, donesemo namirnica, ali, džaba, nemamo frižider pa se sve brzo pokvari – kaže.

U Jantorinama nema lekara, nema babica, najbliži su u Sjenici, 50 kilometara daleko. Zimi, daleko i 50 kilometara i nedeljama, dok su putevi okolo zavejani.

– Bogu hvala, deca mi, osim vakcine, ne znaju za lekara… Kad dobiju temeperaturu okupam ih, preduzmem šta znam i umem sama, odavde na lekara ne mogu da računam – kaže Svetlana.

– Da zlo ne čuje – kucne savijenim prstom u panj deda Tomo.

Jedva dozovu dečake, koji dotrče iz šume.

– Šta ćeš biti kad porasteš – pitam malog Mića.

Ćuti…

– Kaži sine slobodno – kaže mu otac Darko.

Mićo još više sagne glavu i ćuti.

Ne progovori ni reč, ni on ni njegova braća. Plaše se nepoznatih ljudi. Kad se malo udalje, vidim ih kako nešto šapuću jedan drugom, da ih ne čujemo.

On je sedmi razred, Marko peti, Miloš treći. Otac ih na konju vodi u školu, do sela Crvsko, dva sata hoda. Ponekad ih na putu pokupi i školski kombi, kad nije sneg i poledica…

Dečaci nikad u kući nisu imali igračke, kamiončiće, male voziće, fudbalsku loptu. U Jantorinama se teško živi, uvek je nešto preče…

– Igraju se sa jagnjićima, sa jarićima, jašu konje, bez sedla, da ih samo vidite – poskoći sa panja otac Darko.

– Miloše, Marko, potrčite po konje, da vas ljudi vide – podvikne dečacima.

Skoči i đed Tomo…

– Sad ćete da vidite moje sokolove…

I, odjednom, sve ponovo živne. Dečaci skoče na noge, polete uzbrdo ka konjima pripetim u pristranku, prospe se radost preko visoravni…

Čas kasnije, i eto ih odozgo, u divljem galopu, jašu bez sedla, pršti busenje ispod kopita konja…

I, radost na licima dečaka, smeh, divlji, nesputani, sreća. I, igra, nestvarna, kao da čovek odjednom, u trenu, kroči u sred neke bajke u kojoj su samo oni, dečaci, Miloš i Marko, i njihovi konji, i njihova sreća, i učini se, ali samo na sekundu, da će taj tren njihove sreće večno da potraje… Tu, na kraju Pešterske visoravni.

Stajao sam na obodu velike kraške jame, gledao taj prizor i suze su mi same krenule. Suze, pred srećom dečaka, junaka, i njihove majke i njihovog oca, djeda, pred tim kratkim trenom njihove radosti, na koju, valjda, i oni u svom teškom, sumornom, surovom životu na samom kraju Pešterske visoravni imaju pravo…

Zoran Šaponjić  Iskra

Dodaj komentar