Detalji

Datum kreiranja: 07.01.2018 - 07:49:33

Nova godina na Zlatiboru počela je izuzetno uspešno, uz jednu od najvećih poseta do sada zabeleženih tokom novogodišnjih praznika. Raspoloživi podaci govore da najpoznatiji zimski centar u Srbiji nikada nije bio posećeniji nego ove godine.

Bogat novogodišnji program na prepunom Kraljevom trgu, u organizaciji Turističke organizacije Zlatibor i opštine Čajetina, privukao je turiste iz svih delova Srbije i regiona. Četiri večeri organizovani su koncerti domaćih zvezda, kojima je u proseku prisustvovalo oko 25.000 ljudi. Dnevno je tokom prazničnih dana na Zlatiboru boravilo preko 30.000 posetilaca. Tom činjenicom su, naravno, najzadovoljniji hotelijeri, jer je popunjenost hotelskog smeštaja bila oko 95%, kao i izdavaoci privatnog smeštaja kod kojih je zabeležena popunjenost oko 90%.

Ugostitelji su takođe imali pune ruke posla, svi lokali i restorani su bili popunjeni, nije lako bilo pronaći slobodno mesto. Kao ilustraciju navedenog, dovoljno je reći da se tokom novogodišnjeg perioda na Zlatiboru dnevno prodavalo više od 5.000 komplet lepinja i oko 10.000 pljeskavica. Dnevno se na pojedinim lokacijama prodavalo oko 500 litara kuvanog vina, u proseku po lokaciji 600 palačinaka, a pojedine picerije su isporučile preko 2.000 pica. I zlatiborski taksisti su imali znatno više posla: navode da su prosečno beležili 2.000 vožnji dnevno.

Lepo vreme omogućilo je gostima da krenu u obilazak lokaliteta, tako da je u prva tri dana Nove godine Stopića pećinu, koja je u 2017. oborila rekord u posećenosti (61.280 gostiju kročilo je lane u ove neobične pećinske odaje), obišlo 1.500 ljudi.

Gosti Zlatibora nisu bili zainteresovani samo za sjajan noćni provod, već i za skijanje u ski centru ''Tornik''. Početak godine obeležio je broj od 7.700 prodatih karata za žičaru i 2.600 skijaša, koliko  je u prva tri dana 2018. uživalo u zimskim sportovima  ispod najvišeg zlatiborskog vrha.

I u narednim danima božićnih praznika kao i u vreme predstojećeg zimskog raspusta na Zlatiboru se očekuje veliki broj turista. Svi lokaliteti u okruženju su otvoreni za posetioce, a turističke agencije pripremile su bogat program izleta.

Info

Detalji

Datum kreiranja: 23.12.2017 - 11:07:19

Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti

NEKADAŠNJE VISOKOŠKOLSKE MUKE

Poznati istoričar zlatiborskih priča i sećanja, Milosav Radibratović, profesor srpskog jezika i direktor škole, zabeležio je jedno interesantno pripovedanje o načinu na koji su Zlatiborci sticali svoje obrazovanje u prošlom veku.

On o tome kako su mladići iz zlatiborskih sela učili i izučavali škole, pre svega, u Užicu, započinje sa protom Milanom Smiljanićem.            Naime, Smiljanić nije bio samo sveštenik već i učitelj, učesnik u Balkanskim ratovima i ministar poljoprivrede u prvoj posleratnoj Vladi Srbije. Pripadao je poznatoj porodici koja je dala četrnaest svešenika u nekoliko kolena ili pokolenja. Prota Milan bio je trinaesti sveštenik iz te familije, a njegov sin, prota Mihailo, bio je četrnaesti po redu i tu se završava sveštenička loza Smiljanića.

Elem,   kada su ga u Beogradu pitali kako stoje Zlatiborci sa pismenošću, prota im je odgovorio:

"E, boga mi, oni nisu mnogo pismeni, ali su zato dobro usmeni".

i upravo tako nastala je i izreka "Što bi muke - do Ćitića bukve".

Jer u davna vremena izrekao je neko iz ovoga kraja, a odnosi se na put koji od nekoliko zlatiborskih sela vodi do Užica, a ide od Kaldrme, Zbojštice, Rida, pored Bukovog zabrana nekog od Ćitića sa Ljubanja, pa se spušta pored Badnjina, niz Vrela, preko Ade i stiže u Užice.

Ako se ovim putem ide u Užice treba savladati nekoliko kilometara velikog uspona uz Rid, a ako se ide iz Užica, takođe treba se izboriti sa kolometrima uzbrdice uz Vrela da bi se stiglo do Ćitića bukve.

E, kada se stigne do  Ćitića bukve, svaki pešak oseti olakšanje, jer su glavni i najveći usponi savladani i biće manje muke u preostalim kilometrima.

A upravo ovim putem često su morali  da idu i srednjoškolaci do svog rodnog sela, jer kada im niko od ukućana subotom ne dođe, oni su morali krenuti, naravno, peške, svojim kućama u selo udaljno dvadesetak kilometara od Užica.

Po završetku nastave u školi, žurno su išli u svoje stanove, spakoali bi u torbe ono što moraju da ponesu kući (preobuku, prazne čankove, ćase, činije), pa i poneku knjigu ili svesku, ako su za ponedeljak imali neki domaći ili da nauče neku lekciju.

Radibratović zatim navodi da su oni "morali da izuju cipele (da bi što duže trajale) i da obuju opanke, "piroćane", koje su im kupili kada su pošli u srednju školu, a što je bio veliki pomak u odnosu na gumenjake koje su dotada nosili.

Morali su sve to žurno da rade i da idu, jer za vreme kratkih jesenjih i ranoprolećnih dana jedva su stizali pre maraka. Trebalo im je oko četiri sada da savladaju tu razdaljinu ili, kako su sami izračunali, osam hiljada koraka. ("Ako kod profesora Čeja teško rešavam jednačinu sa dve nepoznate, mogu da izračunam koliko ima koraka u 20 kilometara. Koliko puta sam ih "premetrio", mogao sam ih izbrojati, koliko koraka levom, koliko desnom nogom!")

Ovaj tekst deo je projekta „ Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti“ koji sufinansira opština Čajetina. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.

Detalji

Datum kreiranja: 22.12.2017 - 13:56:46

Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti

ZLATIBORCI U PRVIM SRPSKIM ORGANIZOVANIM VOJSKAMA

Prema istorijskim podacima, prva organizovana narodna vojska u Srbiji datira iz 1796. godine kada su u Beogradskom pašaluku, dogovorom srpskih knezova i Hadži Mustafa pašom, a čiji je povod zajednička borba protiv turskog odmetnika Pazvan Oglua i njegovih janičara.  Međutim, u Prvom srpskom ustanku, upravo je narodna vojska izrasla, kroz bojeve i bitke, u organizovanu oružanu formaciju. Kod Karađorđa i vojvoda bila je izvesna grupa vojske koja bi se mogla okarakterisati kao stajaća. Bili su to takozvani bećari ili vojnici dobrovoljci koji su primali platu. Ipak, 1808. godina se može uzeti kao godina prave organizacije jer tada se osniva bataljon regulaša i baterije topova.

Zlatiborci u tim počecima imaju značajno mesto. Veliki broj Zlatiboraca učestvovao je u borbama za Užice, i zajedno sa borcima iz Valjevske, Sokolske, Rudničke i Požeške nahije, hrabro vojevao. Među Zlatiborcima posebno se istako Mihailo Radović iz Ravni, koji je posle bitaka sa Turcima na Zlatiboru, postavljen za vojvodu zlatiborskog.

Tradiciju hrabrih ratnika nastavili su i u Drugom srpskom ustanku gde su se u borbama 1815. godine, pored starešina Jovana Mićića, Mihaila Radovića i Sime Kovačevića, najviše istakli Gavrilo Kurćuba, Nikalo Bogdanović iz Kremana, Marko Rogić iz Bioske, Stevan Jevtović i Antonije Mitrović iz Gostilja, Đoko i Jovan Radibratović iz Rožanstva, Petar Bajčetić iz Bele Reke. Istoričar Đenić navodi da ne postoje tačni podaci koji bi omogućili da se makar i približno utvrdi broj Zlatiboraca koji su "vojevali i položili živote za narodnu slobodu". On dodaje da je povodom pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka, knez Mihailo Obrenović odlikovao Takovskim krstom 34 ratnika iz našeg kraja, koliko ih je tada bilo živih i dodelio za trojicu srebrne medalje potomcima onih koji nisu bili u životu.

I u narednim ratovima, stajaćoj vojsci, ustrojstvu i obuci narodne vojske, Zlatiborci su se isticali. Zbog nemira i sukoba sa Turcima tridesetih godina devetnaestog veka, knez Miloš je pokrenu mobilizaciju 1832. godine. Sa ovog područja tada je odgovorilo 1294 pešaka, 186 konjanika i 118 komordžija, a Rujansku kapetaniju, čiji je starešina bio Jovan Mićić, sačinjavalo je 780 pešaka i 80 konjanika. Života Marković daje podatak da su popisani vojnici iz 54 sela koja su pripadala ovoj kapetaniji. Zanimljivo je da je najveći broj pešaka bilo iz Čajetine i Ljubiša, a najviše konjanika došlo iz Kremana i Šljivovice.

Ovaj tekst deo je projekta „ Stari Zlatiborci - čuvari tradicionalnih vrednosti“ koji sufinansira opština Čajetina. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.