Novak Đoković je za to najmanje kriv, a ipak mu je neprijatno, moglo bi se čak reći da ga je stid što ljudi u Srbiji rade za 200 – 300 evra. Nismo nikada čuli da se neki srpski zvaničnik, bilo koji premijer, tako osećao. Ni ministar privrede, ni socijalnog staranja, ni neko iz Privredne komore. A oni kreiraju poslovni milje, propisuju najniže zarade.

Čovek koji je samo od pobeda na turnirima zaradio više od 100 miliona dolara setio se svojih sunarodnika koji jedva preživljavaju.

Nije ovo nikakva oda Đokoviću, ne treba to njemu. Ali svaka mu čast što i o tome razmišlja. Davno je to rečeno, bogati samo vide bogatije od sebe. Naš Nole se ne uklapa u taj kliše, ali se zato političari savršeno uklapaju pa tako gledaju u bogate i štite ih.

Pogledajmo kako to izgleda na primeru minimalne zarade. Minimalac koji propisuje Vlada Srbije  jedva da premašuje 170 evra. U Bosni i Hercegovini taj iznos je 191 evro, u Crnoj Gori 193, Hrvatskojj 396, a u Sloveniji čak 791 evro. Nije na odmet znati da je, na primer, u Nemačkoj minimalna zarada 1.473 evra.

Mučno je gledati naše zvaničnike koji pokazuju silu, moć i principijelnost u pregovorima sa sindikatima. Tobože brane državu tako što ne daju da se poveća najniža cena rada. Slušaju poslodavce, slušaju MMF  i zaklanjaju se iza istih. Jesenas su odbili predlog da se najniža satnica sa 121 dinar poveća na 140.

Dobro, i država je poslodavac i ona štiti svoju kasu. Tačno, ali je štiti na pogrešan način i na pogrešnom sloju. Štiti je tako što davi sirotinju. Šta bi se desilo da je minimalna zarada povećana, državu bi to koštalo dodatnih X dinara.  Od  te X mase deo bi se odmah vratio  kroz doprinose. Bila bi veća uplata u Fond PIO, a time bi bila manja intervencija iz budžeta za isplatu penzija.

Radnici koji primaju minimalac imali bi koju hiljadu dinara više koju bi potrošili u radnjama u Srbiji. Time bi se malo povećao prihod od PDV, a malo bi porasla i tražnja, a tražnja gura proizvodnju…   Dakle državi bi se dobar deo novca od većeg minimalca odmah vratio.

A šta bi bilo sa ostalim poslodavcima. Uzmimo primer maloprodajnog lanca gde su plate oko minimalca ili simbolično veće. To bi bio namet za tajkune i inostrane kompanije. Oni bi od svog profita  morali da odvoje deo za veće plate radnicima i za nešto veće doprinose državi. Dakle, povećale bi se uplate u fondove, a onih nekoliko hiljadarki koje bi radnici više dobili opet bi završilo  u trgovinama i opet bi država imala korist.

I koga onda država štiti braneći, tvrdoglavo, nepristojno nisku minimalnu zaradu. Poslodavce, naravno,  ne ni sebe, ni građane. A poslodavci najčešće svu dobit iznose iz Srbije, ne troše je ovde, a reč je o profitu koji se meri milijardama evra.

Zašto se sve tako radi? Zato što poslodavci plaćaju „donacije“, strankama i pojedincima, a to je manje od onoga što bi platili državi.

Milenko Vasović  Izvor: Bizlife

Dodaj komentar